Где је Србима родни завичај? - Песма Хандрија Зејлера

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!

Хандриј Зејлер (1804-1872)

Хандриј Зејлер - Један је оснивача културно-научног друштва Маћица сербска. Рођен је 1. фебруара 1804. у Будишину, а преминуо 15. октобра 1872. у Лози. Писао је патриотске и љубавне песме, као и сатире. Најпознатије његово дело је Красна Лужица, данашња званична химна Лужичких Срба.

О средњовековном натпису на кући Дервиш-бега у Јагодини

Најпослије се излазило из пустоши и долазило четвртог дана од Београда, у пријатну варошицу Јагодину са каравансараја, 2 џамије, мраморном чесмом и лијепим баштама. Дерншвам је видио овдје 1553. године у кући Дервиш-бега једну узидану црвену плочу од мрамора са двије фигуре у средњовјековној ношњи и са натписом: "Magnificus dominus Ioannes de Alschan et uxoris nomen Clara. A. 1430". 

Литература: Зборник Константин Јиречек, 157.

Жупа Лугомир

Ако се изузме помен жупе Дрине из времена кнеза Часлава Клонимировића, који се налази у прилично непоузданом Летопису попа Дукљанина, жупа Лугомир је најраније поменута српска жупа. Она се налази у византијском извору из периода око 1150. године, пола века пре српских извора који помињу остале жупе. Преко ње је прешао византијски цар Манојло Комнин, идући у рат против Угара.

Река Лугомир и ромејски цар Манојло Комнин (1143-1180)

"А идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи (цар) војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније [Угарске] шаљу снаге Далматима [Србима] у помоћ постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир (жупа Лугомир) да би се Пеонци [Угри], који су напредовали с десне стране, сукобили са ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања." Јован Кинам о походу цара Манојла Комнина и проласку кроз жупу Лугомир

Сарадник: докторанд Александар Ристић

Путописац Ханс Дерншвам о племићу у селу Клисура код Јагодине

Немац Ханс Дерншвам пропутовао је кроз Србију 1553. године. У свом путопису он даје податке о приликама у околини Јагодине. "На осам миља од Јагодине стигли смо у једно пусто српско село које се српски зове Клисура. Ту смо одсели у кући једног домаћина, који нам је објаснио да потиче од племства. Он је имао још мало боље одеће и мало сребрног посуђа, али их није смео употребљавати. 

Јагодина на карти из 1689. године

Даље на путу ка Нишу срели смо 16 турских коњаника који су били десечари или такви људи који од народа купе царски харач. Са собом су водили пет Цигана повезаних на једном ланцу који нису могли да платити данак. На повратку из Цариграда кроз Бугарску сустизале су нас гомиле по 20 људи, који су дању и ноћу путовали из Цариграда где су били отерани  на работу за потребе султана и паша. Сада су ти људи, после два месеца рада, журили својим кућама, делимице код Смедерева и Београда, где им по пољу пропада летина..."

О граници између жупе Белице и жупе Левча

Поглед на поморавску средњовековну жупу Белицу из Левча. Између жупа су се обично налазиле природне границе, које су представљале "ничију земљу", па је тако између жупе Белице и Левча (по некима, део Левча уз ток реке Дуленке је припадао жупи Лугомиру) граничну међу/синор (грч.) представљало узвишење иза кога се данас налазе села Шуљковац и Шантаровац.

Међа између две жупе

Жупа је основна управно-територијална јединица у српским средњовековним земљама. Жупу чини скуп више сеоских насеља и бар једна тврђава или град. У развијеном средњем веку жупе имају своје међе и своје име. Велики број жупа назив је добио по рекама у чијим долинама се простиру (Лаб, Топлица, Лепеница, Ибар, Ситница, Битва, Лугомир, Морава, Усора, Плива, Босна, Брезница, Белица и др.), а када дође до поделе такве жупе, онда се оне деле према току реке у чијој долини су формиране. 

Сарадник: докторанд Александар Ристић

Лазар Хиландарац, први познати српски часовничар из 15. века

Једини познати  српски часовничар из средњег века био је Лазар Хиландарац. О њему знамо захваљујући Симеоновском летопису у коме је забележено да је 1404. године московски велики кнез Василије II Слепи (1389-1425) замислио да се часовник постави на свој двор иза Благовештењске цркве у Москви. Тај посао је добио монах Лазар са Свете Горе, родом Србин. Часовник је на сваки сат ударао маљем у звоно. Сат је показивао и месечеве мене. Цена овог посла је била више од 150 рубаља (око 30 фунти сребра).

Лазар Светогорац и кнез Василије II из манускрипта из 16. века

Овај часовник је радио је пуних 217 година када је замењен новим часовником.

Бифуркација реке Неродимке у 14. веку

Бифуркација је отицање воде једне реке у два различита морска слива. Једна таква бифуркација помиње се у Грачаничкој повељи краља Милутина из 1321. године.

Река Неродимка настаје на месту Састав река, где се спајају Мала и Велика река. Даље пролази кроз село Горње Неродимље идући према Урошевцу. Водоток се код урошевачких касарни рачва се у два крака и одлази у два различита морска слива. У самом кориту реке постављена је брана и на тај начин су формирана два тока. Тако један део воде јазом прокопаним креће се према Урошевцу, док десни крак (сада као Стара река) наставља да тече својим природним коритом ка југу, где се код Качаника улива у Лепенац.
На месту званом Терезија леви крак се рачвао на два водотока. Један водоток је ишао ка некадашњем Сврчинском језеру, где су били дворци Немањића и то је црноморски крак. Други водоток, који иде и данас, иде према Урошевцу и улазећи у град скреће према југу где се улива у онај први десни  крак (Старе реке) који се одвојио још код постављене бране на почетку.

Бифуркација реке Неродимке

Први помен бифуркације имамо у Грачаничкој повељи краља Милутина (1321): "И да кралевьство ми цркви ѥпискоупии липлянскои рибнике все, одь извода родимьскаго дори како оутече оу Ситницоу, вси риболови празникоу и ѥмоу што ѥ досiть."
Ова бифуркација служила је поред покретања воденица и снабдевања водом средњовековних рибњака и за наводњавање поља.

Литература:
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.
А. Урошевић, Косово, Приштина 1990.