Кнез Холмије Никола Васојевић

Никола Васојевић рођен је 1797. године у селу Лопате, у Лијевој Ријеци, од оца кнеза Станише (Михаила) Милошевића и мајке Јоване (Ане), ћерке харамбаше требјешког Лазара Никшића. Мали Никола Милошевић Васојевић се заједно са групом Требјешана населио у Новоросијском срезу Одеске губерније 1804. године, где је раније постојала Славеносербија. Његово школовање трајало је од 1806. до 1818. године и завршио је војно-инжењеријску академију. У Петрограду је службовао као војни инжењер. Радио је на разграничењу Књажевине Србије и Османског царства 1830. и 1831. године као члан Међународне комисије. После неспоразума са српским књазом Милошем Обреновићем (1815-1839; 1858-1860) прихвата место генерал квартер - мајстера свих сувопутних турских путева и тиме се ставља у службу Османског царства. Због карактера свог посла обилазио је крајеве Османског царства и 1835. године обрео се у Скадру.

Грб Књажевине Холмије

Из Скадра долази до Цетиња где га је угостио владика Петар  II Петровић Његош. Он му је издао потврду о племству:
  ,,Ми Петар Петровић Његош, по милости божјој православни владар, господар Црне Горе и Брда, ...сваком чину и свакој особи у сваком сталежу нека буде знано, да се према истраживањима, која смо чинили, нашла Повеља у нашој архиви, из које се може видјети,  да наш земљак кнез Никола, син кнеза Михаила, сина књаза Радоњића Захумског, од старосрпских кнежева потиче, који су у Захумљу владали и то од великодостојника кнеза Радоње Хумљанина, којега је у то достојанство узвисио краљ и потоњи цар Србије Стефан Душан Немањић у години 1346. и да њихово порекло и потомство и надаље од колена до колена у овом достојанству има да остане и да ово од свих највиших великодостојника и кнежева српских има да буде потврђено. Послије слома царства србског иста породица измакла се испред великог тлачења турског и живљаше у Брдима васојевичким у Плаву у Гусињу, до 1803. и следствено потичу књаз Никола Михајловић, његова супруга књагиња Анастасија Ивановна и њихови синови Светислав Николајевић и њихова кћи књегиња Елизавета Николајевна и њихово цијело потомство из племенитог кнежева рода, јесу прави кнежеви. Грб Књажевства Захумског састоји се из српске круне под којом је крваво поље представљено, на коме једна гола рука, го мач држећи, представљена. На обема странама је Мјесец са звијездом Даницом.
У оверу овог оригинала Књажевства Захумског поткрепили смо нашим потписом и печатом. Учињено у Богом заштићеној Црној Гори у престолници Цетињу, у години 1835. новембра 24.
                 (М.П) Петар Петровић Његош православни владар и господар Црне Горе и Брда"

Ову потврду коју је издао владика Петар II на француски језик је превео француски конзул у Београду А. М. Кодрие 1840. године. Претходно је 1837. године Никола Васојевић ступио у енглеску дипломатску службу и био постављен за енглеског вицеконзула у Новом Пазару са задужењима За Албанију. Босну и Херцеговину. Кнез Никола Васојевић је планирао да створи и трећу самосталну српску државу - Холмију. Стога је марта 1838. походио Васојевиће, а други пут у другом делу године је путовао тајно. Отворио је, о енглеском трошку, српску школу у Новом Пазару и из Васојевића довео децу из угледних и имућних породица. Школа је почела са радом јула 1838. године и њени ученици су требали да буду кадар за новоформирану регуларну Књажевину Холмију. Његови планови су пропали због отпора Турака из Новог Пазара који су га нападали. Тако је 22. септембра 1838. године кнез Никола Васојевић, енглески вицеконзул, морао да побегне у аутономну Књажевину Србију. Школа у Новом Пазару је престала са радом, а кнез Никола васојевић се већ октобра 1838. запутио у Васојевиће. Децембра 1838. био је у Баљевцу на Ибру, на територији аутономне Књажевине Србије, где се налазила његова породица. Међутим, кнез Никола Васојевић је и даље био активан. Сада је три месеца у 1839. години провео у Метохији спремајући устанак. Ишао је и до Лондона да узме своје плате које нису биле исплаћене а које су му следовале као енглеском дипломати. Већ почетком 1840. ступа у контакт са Французима намеравајући да их заинтересује за питање Холмије. У својим писмима Французима нимало се није лепо изражавао о Русији и књау Милошу (који је абдицирао и напустио Књажевину Србију 1839. године). Ступио је кнез Никола Васојевић у контакт и са пољском емиграцијом и са самим њеним вођом кнезом Адамом Чарториским. Њему је у разговору изложио план за стварање Књажевине Холмије и њено повезивање са Србијом и Црном Гором.

Након исцрпног проверавања кнеза Николе Васојевића, од стране Пољака, потписан је савез између Лехије (пољске избегличке владе) и Књажевине Холмије. Ова тајна Васојевићко-пољска конвенција је имала 15 тачака. И садржала обавезу да Пољаци нађу 60.000 франака, 300 Пољака који ће обучавати војску Васојевића и 15.000 пушака. Кнез Никола Васојевић се обавезао да ће дати војнике за борбу Пољака за слободу. Међутим, цео план је пропао јер Пољаци нису успели да сачувају конвенцију у тајности. Чак су почели интриге против кнеза Николе Васојевића. Пољаци су покушали да кнеза Николу Васојевића препоруче Риму и да створе унијатски простор на подручју Васојевића. У једном писму које је писао у Скадру својим синовима 1841. године описује им историју њиховог порекла. Тада спомиње: "...преданијама, које отац сину у нашима, а и у свим племенима брдскима, умирући предаје, и најпослије, држећи се нашег родословија, које у нас и свака баба, а и дијете добро зна, и то му исто о нама и друга племена приповиједају, оказује се, да је у 1160. љету био један краљ од славеног-острогорске линије који је био с престола свога неизвржен једним из својих књажева, поповског происхожеденија, отечеством из захолмског села Љумобир, около реке Неретве. Краљ је овај имао још два брата, стричева осам, а четири сина: Васу, Красу, Хоту и Пипу. Горним вишеречним књазом својим, несретни краља, и све сроство његово, браћа, стричеви и синови његови Красо и Хото утекоше у Подгорје около Мораче и узеше пространство, које лежи међу ријекама Мораче, Цијевне све до Бијелог и Црног Дрима, о којем ће те ви на мојој карти подробно видјети, сам пак краљ са првородним и најмлађим синовима, с Васом и Пипом и још с неколико из својих отишао је у Црну Гору, у Котор, у Дубровник, у Рим, и најпослије у Цариград к имепратору восточно-римском Кантакузену, искати помоћ против бунтовника и похититеља престола, против свог вишереченог књаза, који будући ожењен кћерју жупана раског прозвао се краљем раским и далматским... краљ после многих красних покушенијах на похититеља свога морао се удаљити у Сеемндрију, откуда потом прешао је у ове високе горе у палнине у сусједству сина трећег сина свог Хота, међу рекама Лимом, Морачом, Таром и Цијевном, а Пипо, најмлађи син, заузео је пространство старе Диоклије, угао, који састављају ријеке Зета и Морача, који се и дан данашњи зову Пипери. Старији син Васо остао је с оцем својим, од којег ми производимо наше подријекло и родословије васојевичко. По историји и по свима овима вишеспоменутим основима ово је био краљ Радослав 45 славјаноострогорски и далматински, а похититељ његовог престола јест Деса, којега је он из ништа на књажески степен попео и са кћерју књаза раског оженио. Краљ Радослав имао је четири сина: Васу, родоначелника Васојевића, Красу, родоначелника Краснића, Хоту, родоначлника Хота и Пипу, родоначелника Пипера. Од Васе је произашао књаз Васојевић Стево, који је, као што из пјесама знате, са својим Васојевићима за књаза Лазара на Пољу Косову војевао године 1389. Од краља Радослава до вас происходише 20 кољена, од Васа 19, од Стеве 15, а од Радослава 9..."

Никола Васојевић

 Границе своје књажевине Никола Васојевић је хтео да прошири на северу до Пештерске висоравни и Сјенице, и даље преко Голије у Ибар. Нова држава је требала да буде под протекторатом Француске или Енглеске. Од Скадра преко Цецуна, Ђулића и Анџалата кнез је стигао у Присоју и обишао своју књажевину пре октобра 1841. када је већ пошао у Високе Дечане. Ту је ухапшен од турских власти и пребачен за Скадар одакле је на крају пуштен. Опет је ухапшен само недељу дана касније и пребачен за Цариград одакле је побегао 22. децембра 1842. године. Стигао је крајем 1842. у своје Васојевиће и ту остао до своје смрти 1844. године. Убијен је у селу Доњи Загарач 30. маја 1844. на путу према Цетињу.

Литература:

Радомир П. Губеринић, Кнез Никола Васојевић, Андријевица 1997.

В. Стојанчевић, Да ли је било политичке акције Србије у Босни за ослобођење од турске власти пре Гарашаниновог "Начертанија"?, Историјски часопис 19 (1972), 165-184.

Запис старца Исаије о бици на Марици 1371.

Записи старца Исаије се налази уз превод Псеудо-Дионисијевог дела. Сем записа старца Исаије све вести о Маричкој бици су из познијег периода. Углавном његов запис пре свега показује стање које је уследило после битке. 

Маричка битка

"А ову књигу светог Дионисија, велим, у добра времена почех, када божанствене цркве и Света Гора рају подобно цветаху, као неки сад крај извора увек напајан; а сврших ту у најгоре од свих злих времена, онда када разгневи бог хришћане западних крајева, и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свог Вукашина краља, и друге велможе многе, негде до 60 тисућа изабране војске, и пођоше у Македонију на изгнање Турака, не судивши да гневу божју нико није моћан противстати. Те не изгнаше, но сами од њих убијени бише, и тамо кости њихове падоше, и непогребени осташе, и веома много мноштво једни од оштрице мача умреше, а други у ропство одведени бише; неки од њих спасоше се бекством и дођоше. И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видеше. А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Измаиљћани и полетоше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види. Оста земља од свих добра пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом измаиљћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време  и српске господе седми, мислим, род крај прими. И уистину тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли. И верујте ми не ја, који сам незналица по свему, но и онај премудри међу Јелинима Ливаније не би могао писањем представити нужду која постиже хришћане западних крајева."

Литература:

1. М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 220.

2. Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, Београд 1960.

Шта се догодило са повељама средњег века?

   Познато је да од српских повеља и писама током трајања средњег века (5-15. век) остало свега 2000 различитих докумената. Шта се збило са њима? 

Османски акинџијски упади у одређеном подручју трајали су и по десетак година и том приликом Османлије нису се концентрисале на заузимање одређених тачки него на пустошење, паљење летине, утврда, села... Властела је своје повеље, записе, књиге, писма чувала у ковчежићима и кутијама. Имамо пример војводе Сандаља који је у Дубровнику маја 1406. године као поклад оставио један ковчежић са повељама, записима и књигама, као и две кутије са повељама и књигама (Ивановић 2015, 360). Не треба сумњати да је овако чувала своја документа и остала властела на простору средњовековних српских држава.

Повеља цара Стефана Душана Хиландару

   Дешавало се да у току опсаде властелин не успе да извуче своја документа која су му омогућавала повластице, наводила његове поседе, обавезе зависног становништва. Тако имамо пример из 1438. године када је војвода Степан Вукчић Косача одузео војводи Радославу Павловићу подручје Требиња. То се догодило тако брзо да Радослав Павловић није успео да извуче своју архиву. То сазнајемо на основу повеље Радослава Павловићу Дубровнику из 1439. која је имала функцију признанице за изгубљену документацију. Овде смо поставили тај део повеље:  

   "А ОВЬ NАШЬ ЗАПИСЬ ПОВЕЛЮ ПОВЕЛЕСМО УПИСАТИ НОВУУ ЗАⰛО ИМА СЕ РАЗМИРИЕ СА ГОСПОДИNОМЬ ВОЕВОДОМЬ СТЕПАNОМЬ СИNА ГОСПОДИNА КNЕЗА ВУКЦА ХРАNИКА А СИNОВЦА МНОГОПОЧТЕNОГА СПОМЕNУТЬѢ ГОСПОДИNА САNДАЛА БИВШАГО ВЕЛЕКАГО ВОЕВОДЕ БОСАNСКОГА КАД ПРИЕМИ NАШ ГРАДЬ ТѢБИNЮ. ТУИ МИ УЗЕ ЗААПИСЕ И ПОВЕЛЕ Ѿ ВИШЕ РЕЧNѢХЬ ПОСТАВАА ⰛО ИМАХОМО Ѿ КNЕЗА И ВЛАСТЕО ДУБРОВАЧЦѢХ У КОМУNЬ ДУБРОВАЧКИ."

М. Ивановић, Како сагледавати поједине аспекте српске средњовековне историје, Наш Траг 1-2/2015 (2015), 353-361.

E. Kurtović, Iz historije trebinjskog kraja u srednjem vijeku, Godišnjak Bošnjačke zajednice kulture "Preporod", Godina XI (2011), 279-301.

Каролиншки мачеви на простору српских раносредњовековних области

   Овим текстом хтели бисмо да осветлимо раносредњовековну војну прошлост српских земаља и да видимо какви су мачеви били доступни у периоду 9. века. Прво ћемо морати да повучемо западне границе српских области да би означили која археолошка налазишта припадају српским областима јер данас припадају новим државама које негирају постојање српског народа ураном средњем веку на том простору.

Положаји налазишта каролиншких мачева у српским областима Захумљу и Паганији

  Мало је писаних извора које нам говоре о простирању српских области у раносредњовековном периоду. Ипак, Спис о народима цара-писца Константина  Порфирогенита даје нам довољно података да би повукли западне границе српских области. Грубо узевши, граница би ишла реком Цетином у Далмацији и реком Уном, која је била западна граница Босне, која се налазила као област унутар Србије Властимировића.

     Дуги двосекли мачеви су одлика франачког наоружања краја 8. и 9. века. Они се стављају под ознаку мач типа К по типологији норвешког археолога Петерсона, коју је он правио за викиншке мачеве али се односи и на каролиншке мачеве. 

Мач тип H се појављује у другој половини 8. века, траје кроз читав 9. век, а у средњој Европи се појављује до 10. века. Јабучица је обично троугласта.

Налазиште Могорјело код Чапљине, (Захумље): Двосекли мач има седмоделну круну јабучице. Јабучица и накрсница нису украшене. Укупна дужина мача 94,4 цм, накрсница 9,4 цм.

Налазиште Столац - Чаири (Захумље): Двосекли мач има петоделну круну јабучице. Једва су приметни остаци дрвених корица. Мач је гробни налаз, заједно са каролиншким копљем са крилцима. Укупна дужина мача 89,6 цм, накрсница 11,6 цм. Локалитет се налази уз обалу реке Брегаве.

Налазиште Вукодол код Мостара (Захумље): Није одређен тип мача, а јабучица није сачувана. Датирано око средине 9. века.

Налазиште Хумац код  Љубушког (Паганија): Фрагметарно очуван каролиншки мач, типолошки неопредељен. Нађен 100 метара од фрањевачко манастира у средњовековним с остацима камене цркве Св. Михаила. Године 1984. налазио се у депозитарију фрањевачког манастира у Хумцу код Љубушког. Укупна очувана дужина мача 68 цм, дужина очуваног дела накрснице 7,3 цм. Недостаје јабучица и горњи део дршка, накрсница је равна и релативно масивна, крња на крајевима, вероватно, због корозије. Двосекло сечиво је сада од корозије истањено, на доњем делу сечива недостаје његов шиљак. (Vinski 1986, 61)

Налазиште Задварје - Полетница/Жежавица Доња (Паганија): Двосекли мач има петоделну круну јабучице, жљебови су подељени режњевима. У жљебовима у којима је делимично сачувана тауширана сребрна жица. Накрсница је такође украшена. На доњој страни са сваке стране сечива налази се по један сидрасти крст а на горњој страни налази се лично име (...A...ERTU...). Уз мач је у гробу пронађено каролиншко копље са крилцима. Укупна дужина мача 95 цм, накрсница 12 цм, дужина балчака 15,5 цм, сечиво 79,5 цм.

Налазиште Катуни/Крешево на положају Згон код Омиша (Паганија): Двосекли мач типа H нађен је у гробу и припада ранокаролиншком добу. Укупна дужина мача 99,5 цм. Има дамасцирану оштрицу и трагове таушираног украса на јабучици и на накрсници рукохвата.

Мачеви из Захумља. 1) Могорјело 2) Столац Чаири 3) Мостар Вукодол

Мачеви из Паганије. 1) Хумац, Љубушки 2) Катуни/Крешево, Омиш 3) Задварје

Литература:

J. Belošević, Osvrt na karolinške mačeve tipa H sa šireg područja Dalmatinske Hrvatske, Prilozi Instituta za arheologiju u Zagrebu, 24 (2007), 411-424.

G. Bilogrivić, Karolinški mačevi tipa K, Opvscvla archaeologica, Vol. 33 No. 1 (2009), 125-182.

G. Bilogrivić, O mačevima posebnog tipa u Hrvatskoj, Starohrvatska prosvjeta XXXVIII (2011), 83-109.

Z. Vinski, Marginalia uz izbor karolinškog oružja u jugoistočnoj Europi, Starohrvatska prosvjeta 15 (1986) 61–117.

Z. Vinski, O nalazima karolinških mačeva u Jugoslaviji, Starohrvatska prosvjeta, Vol. III No. 11, 1981, 9-54.

Z. Vinski, Osvrt na mačeve ranog srednjeg vijeka u našim krajevima, Vesnik Vojnog muzeja JNA 2, Beograd 1955, 34-52.

Z.Vinski, Ponovo o nalazima karolinških mačeva u Jugoslaviji,Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, Vol. 16-17 No. 1 (1983), 183-210. 

Војска Карла Великог и потчињавање Авара и Хрвата

    Франци су под владавином Каролинга створили велику државу, нарочито за време цара Карла Великог. Сва та освајања заснивала су се на доброј војсци. Близу балканских Срба франачка држава долази походима против Авара и наметањем своје власти Хрватима.

Потчињавање Хрвата

Франци су 788. године заузели Истру и приближили су се територијама под влашћу хрватског кнеза. Ромејско царство је и даље држало градове у далматинском приморју под својом влашћу. Ускоро је франачка власт наметнута Хрватима, сигурно пре 812. године (Живковић 2002, 228). Кнез Доње Паноније, Љутовид, повукао се 822. године из свог средишта, града Сиска, под притиском Франака и побегао на територију под влашћу српског жупана. Тај српски жупан је вероватно имао своју жупу преко Саве, можда на ушћу реке Уне у Саву. Можемо рећи да је раносредњовековна српско-хрватска граница ишла Цетином и Уном.

Потчињавање Авара

    Први поход против Авара Карлова војска је предузела 791. године када су из два правца франачке трупе продрле до Бечке шуме и ушћа Рабе у Дунав (Ковачевић 1977, 94). Поново је покренут франачки поход због убиства аварског вође који се покрстио у Ахену. Поход је започео маркгроф Ерих Фурландски 795. године и тада је ишавши преко Крањске и Доње Штајерске дошао до главног аварског ринга, тј. главног аварског града, између Дунава и Тисе. Он је, уз помоћ словенског кнеза Војномира и његових чета, опљачкао аварски ринг и благо послао своме владару Карлу Великом. У том походу је користио тзв. скаре, елитне франачке трупе (Ковачевић 1977, 95). Скаре су чинили стални ратници који су живели по дворовима и њиховој околини. Против Авара карло је покренуо нови поход веч следеће, 796. године, из правца Италије и франачким четама придружили су се Лангобарди, Баварци и Аламани (који су били потчињени Францима). Каган се покорио Францима, али су франачке чете продрле поред тога до главног аварског ринга и натерале аварске одреде на бег преко реке Тисе, у данашњи Банат. Тиме су Франци наметнули своју власт и срушили Други аварски каганат, али одмах 797. године избила је побуна Авара због покрштавања. Опет је маркгроф Ерих Фурландски реаговао и угушио побуну. Побуна је само на тренутак се утишала али опет се распламсала после повлачења главнине франачке војске. Префект Баварске Геролд је убијен 799. на подручју некадашњег каганата јер је побуна и даље трајала. Чак је маркгроф Ерих Фурландски убијен код Ријеке 799. године од стране Словена који су помагали Аварима. Због свега тога Карло Велики окупља велику војску у Баварској 803. године и наређује њен покрет према каганату. Тада је каганату скршена моћ отпора једном заувек. И даље су постојали кагани али они су били франачки вазали и хришћани. После уништења Авара граница франачке државе се померила од ушћа Рабе до Мохача и Фрушке горе (Klaić 168). Тиме су северни суседи Србије на једном делу постали Франци, макар на реци Сави.

Франачка војска

     На почетку владавине Карла Великог највећи део војске је чинила пешадија, али се стално повећавао број коњаника (I. Heath 2015, 38). Повећање коњаника у Карловој војсци је било прекопотребно јер требало стићи из срца франачке земље до удаљених граница Царства и борити се против брзих противника какви су били Авари, Арабљани, Викинзи и Угри (Мађари). Карло Ћелави, владар Западне Франачке после Верденског споразума из 843. године, наредио је да сви слободни Франци који поседују или могу набавити коња требали би да дођу на Хербан, државни сабор. Један хроничар 891. године наводи да Франци више не знају да се боре као пешадија, што је претеривање али говори о томе колико је крајем 9. века била заступљена коњаница у франачкој војсци (I. Heath 2015, 38).

Код Каролинга рано је настао вазални систем, што је постало основ феудалног система. Према каролиншким записима војне обавезе од 807-808. године сваки слободни човек који држи четири манси земље (1 манса је око 49 хектара), било своје или као бенефицијум, обавезан је да учествује у војним походима. Онај слободни човек који држи мање од четири манси земље је морао да заједно са другима да обезбеди војну опрему. Опремљеним четама командовали су локални господари ако су требали да присуствују Хербану, а током војних похода командују војводе/comes. Организација каролиншке војске је и даље била децимална (десетари, стотинари...), али је служење трајало три месеца (I. Heath 2015, 39). Комора је била слабо развијана и војници су имали обичај да пљачкају и своју територију, да би спречили то формирана је само једна колона војника да би се могла надзирати. Снабдевање коња је исто било проблем па се дешавало да се франачка војска повуче зато што није било довољно хране за коње (I. Heath 2015, 38). Ипак, комора је постојала и кола која је вукао во могла су да понесу 12 бушела житарица или 12 малих барела вина.

За одбрану граница (у средњем веку не постоје граничне тачке као у савременом добу већ између две државе се налазе читави предили, најлакше се одређује граница ако се налази на граници) франачке власти су формирале марке, које су вероватно биле засноване на познавању ромејског тематског система. У маркама, на чијем челу су били маркгрофови, су прављене утврде повезане путевима, које су требале да заштите унутрашњост и буду полазна тачка за нова освајања.
Према каролиншким записима са краја 8. века феудалци који су могли да имају коња и оклоп морали су да имају штит, копље, дуги мач и кратки мач (semispatum). Почетком 9. века феудалци су морали да носе, поред већ наведеног наоружања, и лук и стреле. Од својих вазала Карло Велики је увек могао да прикупи од 8.000 до 35.000 коњаника (Hooper, Hooper, Bennett 1996, 13).

Франачка држава и Срби

Франци су потчињавањем Авара и Хрвата дошли у на границе српских земаља. Најјаснија граница између власти Франака и Срба може констатовати на реци Сави где је Љутовид из Сиска дошао код српског жупана. Углавном се сматра да је прешао реку Саву. Један део мачева типа К, који се приписује Францима, налажен је и на подручја српских приморских земаља што говори о франачком утицају. Ипак, ми немамо никакве писане податке о односима владарског рода Властимировића са Францима.

Литература:

1. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025, Београд 2002.

2. Nada Klaić, Povjest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb 1975.

3. Јован Ковачевић, Аварски каганат, Београд 1977.

4. Ian Heath, Armies of the Dark Ages, Wargames Research Group 2015.

5. Nicholas Hooper, Nick Hooper, Matthew Bennett, The Cambridge Illustrated Atlas of Warfare: The Middle Ages, 768-1487, Cambridge 1996.

Линк:

https://deremilitari.org/2014/02/carolingian-arms-and-armor-in-the-ninth-century/

806. Битка код Вајсенфелса, између Срба и Франака

У време Карла Великог франачка државе се ширила према истоку и освајала саксонске територије. После Саксонаца на реду су били и Срби на Лаби. Цар Карло Велики је послао свог сина из другог брака, Карла Млађег, да предводи тај поход.

Србима на Лаби тада је владао Милидух, за кога се сматра да је почео да влада Србима од 790. године. Он се показао као незгодан сусед Франака. 

Можемо претпоставити да је овако изгледала српска војска и њен заповедник на почетку 9. века

Покренувши поход Карло Млађи је успео 806. године да потуче српску војску предвођену војводом или кнезом Милидухом код данашњег немачког града Вајсенфелс, који се налази на реци Сали (немачка савезна покрајина Саксонија-Анхалт). Ова битка се највероватније догодила негде у периоду између краја априла и почетка новембра месеца, када су се у средњем веку али и античком добу најчешће дешавале војне. Крајем 8. века франачка војска се највећим делом састојала од пешадије, мада је током владавине Карла Великог се повећавала улога коњице а тиме и њихов број.

Код Карловог биографа и писца Анала манастира Лорша и дела Анала манастира Фулде, Ајнхарда, налазимо овај текст везан за ову франачко-српску битку на данашњој немачкој територији. 

DCCCVI Et inde post non multos dies Aquasgrani veniens, Karlum filium suum in terram Sclavorum qui dicuntur Sorabi, et sedent super Albim fluvium, cum exercitu misit, in qua expeditione Miliduoch Sclavorum dux interfectus est, duoque castella ab exercitu aedificata, unum super ripam fluminis Salae, alterum iuxta fluvium Albim. 

Извори:

Georgius Heinricus Pertz, Einhard Annales/Annales Laurissenses et Einhardi, Hannoverae 1845, 52.

Georgius Heinricus Pertz, Fridericus Kurze, Annales fuldenses : sive, Annales regni Francorum orientalis, Hannoverae 1891, 16.
G. H. Pertz, MGH I, Hannoverae 1826,
T. Živković, The Origin of the Royal Frankish Annalist's Information about the Serbs in Dalmatia, Споменица академика Симе Ћирковића, Београд 2011, 381–398.

Први еколошки протести у средњем веку код нас

Српски деспот Стефан Лазаревић је после битке код Ангоре 1402. године развио присније односе са северним суседом, Угарском. Поставши њен вазал добио је неке важне поседе као што су Београд, Мачва али и Сребреница, коју је краљ Жигмунд одузео босанским краљевима. Њу је деспоту Стефану даровао највероватније 1410/1411. године.
Сребреница је као место богато рудницима доносило велике приходе владару а и закупцима. Тројици дубровачких трговаца је деспот Стефан 1417. године дао у закуп Сребреничку царину и право да буду мењачи за 3100 литара сребра. То је отприлике 24.800 дуката. Производња годишња сребра из рудника и топионица Сребренице је била 6 тона годишње.
Око Сребренице биле су изграђене бројне топионице и различити објекти за прераду руде. Због тога су се грађани Сребренице, 1432-1435. године, жалили своме господару, деспоту Ђурађу Бранковићу, да је неколико њихових суграђана умрло од лошег ваздуха засићеног отровним испарењима из топионица у близини стамбеног дела града. Зато су тражили да се топионице удаље од стамбеног дела града.

Рад средњовековних топионица

Рад средњовековних топионица