субота, 26. јануар 2019.

Славiи - Јован Ристић

Весели се, ой Славiо драга!
Твою крѣпость, твоя  света блага
- Што вѣковма из мукльi дубльина
Црна, грозна обмотава тмина - 
Од Камчатке до Яадранског мора,
Любко здравля спасоносна зора!

Весели се, майко наша мила!
Анђелска те наткрилише крила ,
Спасоносни ти куцнуше часи 
Твое власи сяйна круна краси.
Са чела ти сiя Сунце яарко 
Кое Славство обасява жарко.
Камен драгiй, твое бистре очи,
Руйно лице зора од Источи.
Твое майко исполинско тѣло
По Европи обузима смѣло.
Но чуй свѣте! Кад уста отвори:
Свему теби онда зора зори.

О Славiо, о поносе свѣта!
Гдѣ е, шта е твоя скора мета?
Духом Вьiшиѣг заданута Славо
Кажи свѣту, о кажи му право,
После толки ояђеньi лѣта
Када ступиш на позорѣ свѣта,
С людства вргнеш пустошь клете туче
На нѣга проспеш сяйне твое луче,
Застарѣлость кад ти преда владу:
Свему свѣту, каву даеш наду?
Да ли майко ноћи тавне
Сласти мниме, ником явне?
Ужасну ли грозу рата
Ол свирѣпу ништожь брата,
Де проводи вiек тужньiй
У тиранству као роб сужньiй
Какве спремаш нама даре:
Да л'проклетство злобе старе
Сьiновима л' сѣд-запада
Оков духа, оков яда?

Бѣжи мьiсли, о чемерна бѣжи,
У пучину стропоштай се срама,
Ту Адова нек те скрiе тама
Славства живот ер настае свѣжiй!
А тьi свѣте, чуй што вели Генiи
О огромной той човечства мѣни.
На Истоку и Западу мутном
Свог Естества страховитом слутиьом,
Ждрло зiя провале несите,
Едан другог да прождеру 'ите.
Елементи страстно се тару:
Коме л' круна, ком побѣда цару?
Трепет, ужас, гром свирѣпьiй  рьiче,
"О помагай" вѣроломно виче.
Гдѣшто небо повено тамом
Муням' сѣвне, и згрози срамом
Пламти огань тарући се сила
Ал с' Запада снага већ испила!
Гле, последньи нестю му зраци

Тамног грѣха вiю се облацьi:
А с' Истока ено сунце сiину,
И одгони Свеславiя тмину. -
О радуй се, о радуй Славiо!
Сьiн по Теби гдѣ е сузе лио,
Мирис Липа већ разлива красна
Светилишта којом китиш часна.
Балкан, Татра, Авала вьiсока,
Бисер-суза гдѣ с' лiи Славског ока
И све штоно твоим дои млеком:
Слав-слободе заори ће еком.
Свемогуће суштество небеско
Тебе шилѣ на престолѣ земско.
Гдѣ  човеч'ства срце горко тужи
Да му мелем рука твоя пружи.
Гдѣ слобода насилiем страда:
Ту да твоя заблиста се правда!
Да заблудшим не уливаш страву
Већ на стазу изведеш iи праву.
Ужаснуте стремителном струiом
Златньiм твоим да повиеш руом.
Луче проспеш Величанства твога
Од сѣвера, до края южнога.
Свод небесиьiй допирућа сьiла
Тьi да си нам о Славiо мила!
Да процвѣташ кано цвѣће райско
Ким се дичи прамалеће майско.
Обште добро обште благо рода,
Љюбав, Правда, Истина, Слобода;
То су дари Бога свемоћнога,
Рад' вѣчности царованя твога. -
Ето, Генiи како збори свѣту
Чертаюћи Свеславенства мету.
Зато здравствуй майко наша мила,
О Славiо! Тако сретна бьiла.
Цвѣтай, цвѣтай ко маiово цвѣће,
Ярко Сунце док с' над тобом креће!
А вьi, браћо, на студеной Неви
Руку пруж'те браћи еднородной,
Нек се оре свуда Слободе спѣви
Ко по гори и равницьi плодной.
Од Косова, до бѣлог мора,
Од Балкана, до Уралски гора:
Славом права, да с' прослави Слава!-

Јован Ристић


Јован Ристић (Крагујевац, 16. јануар 1831 — Београд, 4. септембар 1899) био је политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Либералне странке, заслужан за стицање независности Србије 1878. године. У младости, као велики Славјанин, писао је родољубиве и пансловенске песме. Његова ода словенству, Славији, изашла је у Невену-слоге, алманаху Дружине младежи српске, која је издата 1849. године у Београду. У том алманаху, поред наведене песме Славији, објавио је и песме Српски брод, Пут к Жичи, Невера. Ристић у Славији поздравља "зору славенства" која се јавља од Камчатке до Јадранског мора и која ће донети лепшу будућност целом човечанству, у коме ће процветати "дари свемоћног Бога: Љубав, Правда, Истина, Слобода".



Јован Ристић

Литература:

1. Невен-слоге, Београд 1849.

2. С. Милутиновић, Рад Јована Ристића на књижевности, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 18 (1938), 205-215.


Нема коментара:

Постави коментар