Свети Сергије и Вакхо су били хришћански мученици, који су били римски војници. Пострадали су за Христову веру под царом Максимијаном 284-305. Вакхо пострада у граду Варвалису док је Сергије пострадао у граду Росаф у Сирији. Њихов култ се проширио Римским царством. На нашем простору по једној непоузданој традицији манастир Светог Сергија и Вакха подигао је још источноримски цар Јустинијан (527-565), међутим прве забелешке поузданије и које се дају проверити, потичу из Летописа попа Дукљанина (Лома 2013, 197). Ту је наведено да се у манастиру Светог Сергеја и Вакха налази гробнице неколико владара из рода Војислављевића.
Код Анонима дубровачког се помиње да је легендарни краљ Радослав изградио кулу на стрмени изнад мора која је названа кастел Лаве. У истој кули саграђена је црква Светог Сергија који је био његов заштитник. У кастелу су биле смештене реликвије хришћанских светаца: Св. Петрониле, Св. Домициле, Св. Нереја, Ахилеја и Панкрација, главу и руку и стопала Св. Сергија и два комада Св. Крста (Живковић 2006, 233). Према другом рукопису Анонима дубровачког исти легендарни краљ, Радослав Бело, је по савету својих барона изградио тврђаву Лаве и ту сместио своје реликвије. Након тога је Радослав Бело саградио капелу посвећену Св. Сергију и Вакху. По ЛПД-у у манастиру Св. Сергија и Вакха је сахрањен и први српски краљ, Михаило Војислављевић (1051-1081) који се налазио код Скадра. У време свог владања краљ Михаило је послао свог сина Константина Бодина са 300 војника као помоћ устаницима 1072. године који су се побунили у ромејској теми Бугарска. Устаници су га прогласили за цара и дали му бугарско царско име Петар. На зиму исте године Петар/Константин Бодин је потучен у бици и заробљен од стране ромејске војске. Одведен је у Цариград где је заточен, занимљиво, у манастиру Св. Сергија и Вакха, кога је саградио цар Јустинијан (526-565). Одатле су га Ромеји одвели даље на исток у Антиохију (удаљен од Росафа, данас Ресафа, преко 300 километара). Отац, краљ Михаило, је успео да га врати у Дукљу после неког времена.
Дукљански краљ Михаило Војислављевић сахрањен је, вероватно 1081, према ЛПД-у у манастиру Св. Сергија и Вакха код Скадра. Ту је сахрањен и краљ Константин Бодин, вероватно 1099. године. Краљ Владимир, син Владимира (најстарији син краља Михаила Војислављевића) кога је народ изабрао за свог владара након пада краља Кочопаре умро је од последица тровања које је наручила Бодинова, жена Јаквинта (Мијушковић 1988, 142). Ово се десило највероватније око 1111. године (Живковић 2006, 457). И Константинов полубрат, Доброслав, који је био после Константина Бодина краљ дукљански, је ушкопљен и ослепљен од стране људи краља Владимира уз сагласност Јаквинте. Доброслав је затворен у манастиру Светог Сергија и Вакха (Живковић 2009, 304). Ту је и преминуо после дуго времена проведеног међу монасима (Мијушковић 1988, 142). У једном тренутку на престо Дукље после пораза краља Ђорђа, сина Бодиновог, долази Градихна, потомак Бранислављев. Владавши 11 година у миру преминуо је и сахрањен је у манастиру Св. Сергија и Вакха (Мијушковић 1988, 145). Манастир је обновила краљица Јелена, жена краља Стефана Уроша, са синовима Драгутином и Милутином око 1288-1290. године. Доцније, 1318, је сам краљ Стефан Урош II Милутин сам обновио овај манастир (Јастребов 1880, 367). Приликом научно-истраживачког путовања А. Дерока по скадарској области остављен је и опис остатака некадашњег манастира Св. Сергија и Вакха на Бојани. Забележио је Дероко да је река Бојана однела три четвртине грађевине (Дероко 1930, 143).
О раширености овог светачког култа по српском приморју говори и црква у Котору, Sancti Sergii de Flumine, црква Св. Срђа у Тивту, порушена црква Св. Срђа на Превлаци, Mons Sancti Sergii са капелом, црква Sancti Serci extra muros на острву Корчули из 14. века, капела Св. Срђа и Вакха код Стона, црква Св. Срђа и Вакха у Подима код Херцег-Новог, вероватно задужбина херцега Стефана Вукчића Косача 1435-1466 (Лома 2013, 197). Према Шематизму Православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, из 1892, стоји запис да је цркву у Подима саградио: "...како натпис, иначе сумњив, казује, Премислав, краљ словински, у другој половини VIII. вијека (X. 1892, 38)".
Брдо изнад Дубровника зове се Срђ и како стоји у истоименом часопису добило је име по цркви посвећеној Св. Сергију и Вакху: "Њешто друго паче, што је бивало на врх брда прије тврђаве, јако је по нас знаменито а то је црквица св. Срђа и Бака, Дубровачкијих заштитника прије св. Влаха (Срђ I 1902, 33)."
Утврђени град Скадар се у средњем веку није се налазио на месту данашњег Скадра у равници већ на врху брежуљка, високог 130 метара. Тај средњовековни Скадар звао се Росаф, како је и име града у Сирији у коме је пострадао Св. Сергије (Дероко 1930, 131).
Оно што можемо закључити јесте да је култ Св. Сергија и Вакха највише био распрострањен у Дукљи, затим Травунији и Захумљу. Негде у време краља Михаила, сина Стефана Војислава, манастир Св. Сергија и Вакха постаје и гробно место династије Војислављевића.
Владимир Орбовић, мастер историчар
 |
| Детаљи иконе Светих Сергија и Вакха из 7. века |
Дукљански краљ Михаило Војислављевић сахрањен је, вероватно 1081, према ЛПД-у у манастиру Св. Сергија и Вакха код Скадра. Ту је сахрањен и краљ Константин Бодин, вероватно 1099. године. Краљ Владимир, син Владимира (најстарији син краља Михаила Војислављевића) кога је народ изабрао за свог владара након пада краља Кочопаре умро је од последица тровања које је наручила Бодинова, жена Јаквинта (Мијушковић 1988, 142). Ово се десило највероватније око 1111. године (Живковић 2006, 457). И Константинов полубрат, Доброслав, који је био после Константина Бодина краљ дукљански, је ушкопљен и ослепљен од стране људи краља Владимира уз сагласност Јаквинте. Доброслав је затворен у манастиру Светог Сергија и Вакха (Живковић 2009, 304). Ту је и преминуо после дуго времена проведеног међу монасима (Мијушковић 1988, 142). У једном тренутку на престо Дукље после пораза краља Ђорђа, сина Бодиновог, долази Градихна, потомак Бранислављев. Владавши 11 година у миру преминуо је и сахрањен је у манастиру Св. Сергија и Вакха (Мијушковић 1988, 145). Манастир је обновила краљица Јелена, жена краља Стефана Уроша, са синовима Драгутином и Милутином око 1288-1290. године. Доцније, 1318, је сам краљ Стефан Урош II Милутин сам обновио овај манастир (Јастребов 1880, 367). Приликом научно-истраживачког путовања А. Дерока по скадарској области остављен је и опис остатака некадашњег манастира Св. Сергија и Вакха на Бојани. Забележио је Дероко да је река Бојана однела три четвртине грађевине (Дероко 1930, 143).
О раширености овог светачког култа по српском приморју говори и црква у Котору, Sancti Sergii de Flumine, црква Св. Срђа у Тивту, порушена црква Св. Срђа на Превлаци, Mons Sancti Sergii са капелом, црква Sancti Serci extra muros на острву Корчули из 14. века, капела Св. Срђа и Вакха код Стона, црква Св. Срђа и Вакха у Подима код Херцег-Новог, вероватно задужбина херцега Стефана Вукчића Косача 1435-1466 (Лома 2013, 197). Према Шематизму Православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, из 1892, стоји запис да је цркву у Подима саградио: "...како натпис, иначе сумњив, казује, Премислав, краљ словински, у другој половини VIII. вијека (X. 1892, 38)".
Брдо изнад Дубровника зове се Срђ и како стоји у истоименом часопису добило је име по цркви посвећеној Св. Сергију и Вакху: "Њешто друго паче, што је бивало на врх брда прије тврђаве, јако је по нас знаменито а то је црквица св. Срђа и Бака, Дубровачкијих заштитника прије св. Влаха (Срђ I 1902, 33)."
Утврђени град Скадар се у средњем веку није се налазио на месту данашњег Скадра у равници већ на врху брежуљка, високог 130 метара. Тај средњовековни Скадар звао се Росаф, како је и име града у Сирији у коме је пострадао Св. Сергије (Дероко 1930, 131).
Оно што можемо закључити јесте да је култ Св. Сергија и Вакха највише био распрострањен у Дукљи, затим Травунији и Захумљу. Негде у време краља Михаила, сина Стефана Војислава, манастир Св. Сергија и Вакха постаје и гробно место династије Војислављевића.
Владимир Орбовић, мастер историчар
Извори:
1. Т. Живковић, Gesta Regum Sclavorum II, Београд-Никшић 2009.
2. Шематизам Православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, 1892.
3. Bilješke I, Срђ бр. 1 (1902)
1. А. Дероко, У Бодиновој престоници. Путописне архитектонске забелешке из Скадра - града Росава - и околине, Старинар (1930), 129-151.
2. Љ. Дурковић-Јакшић, Прилози за историју Српске православне цркве у Скадру и околини, у: Становништво словенског поријекла у Албанији - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године.
3. И. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама у скадарском округу, Гласник Српског ученог друштва XLVIII (1880), 358-389.
4. В. Јововић, Црквени споменици Боке Которске из средњовјековног периода (у периодици на простору Црне Горе од 1835. до 1941. године), Радови 19 (2014), 145-154.
5. А. Лома, Топонимија Бањске хрисовуље, Београд 2013.
Нема коментара:
Постави коментар