Свеславије - Јевта Поповић (1831)

Јевта Поповић је био српски писац и издавач који се школовао у Сремским Карловцима. Био је учитељ од 1819. до 1831. године у српској школи у Трсту. Издао је 1826. године Сузе Радмилове Владислава Манчетића, 1827. издао је Гундулићев еп Осман као прву и другу књигу Разних дјела Јевте Поповића. Трећа књига Милошијада изашла је 1829. године. Преселио се да живи у Књажевину Црну Гору него тамо му се није допало па је хтео да се пресели у Књажевину Србију. На путу према Књажевини Србији убијен је 1832. године од стране својих пратилаца, једног Турчина и једног хришћанина.
Дело, Свеславије или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, Јевте Поповића описује, како сам наводи, "мужеве најславније у роду Србском". Написао је три свеске: Прва је посвећена цару Стефану Душану, друга кнезу (цару) Лазару и Марку Краљевићу и трећа Милошу Обилићу. У суштини ове свеске представљале би биографије српских владара и јунака. Све три свеске издате су 1831. године у Пешти а издао их је Јосиф Миловук. На почетку прве свеске Јевто Поповић наводи да је писао у Трјесту.

Ј. Поповић, Свеславије или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, св. I, Пешта 1831.

Ј. Поповић, Свеславије или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, св. II, Пешта 1831.

Ј. Поповић, Свеславије или Повјесница добродјетелни и Сјајни Србаља, св. III, Пешта 1831.

Славiи - Јован Ристић

Весели се, ой Славiо драга!

Твою крѣпость, твоя  света блага

- Што вѣковма из мукльi дубльина

Црна, грозна обмотава тмина - 

Од Камчатке до Яадранског мора,

Любко здравля спасоносна зора!

Весели се, майко наша мила!

Анђелска те наткрилише крила ,

Спасоносни ти куцнуше часи 

Твое власи сяйна круна краси.

Са чела ти сiя Сунце яарко 

Кое Славство обасява жарко.
Камен драгiй, твое бистре очи,
Руйно лице зора од Источи.
Твое майко исполинско тѣло
По Европи обузима смѣло.
Но чуй свѣте! Кад уста отвори:
Свему теби онда зора зори.

О Славiо, о поносе свѣта!
Гдѣ е, шта е твоя скора мета?
Духом Вьiшиѣг заданута Славо
Кажи свѣту, о кажи му право,
После толки ояђеньi лѣта
Када ступиш на позорѣ свѣта,
С людства вргнеш пустошь клете туче
На нѣга проспеш сяйне твое луче,
Застарѣлость кад ти преда владу:
Свему свѣту, каву даеш наду?
Да ли майко ноћи тавне
Сласти мниме, ником явне?
Ужасну ли грозу рата
Ол свирѣпу ништожь брата,
Де проводи вiек тужньiй
У тиранству као роб сужньiй
Какве спремаш нама даре:
Да л'проклетство злобе старе
Сьiновима л' сѣд-запада
Оков духа, оков яда?

Бѣжи мьiсли, о чемерна бѣжи,
У пучину стропоштай се срама,
Ту Адова нек те скрiе тама
Славства живот ер настае свѣжiй!
А тьi свѣте, чуй што вели Генiи
О огромной той човечства мѣни.
На Истоку и Западу мутном
Свог Естества страховитом слутиьом,
Ждрло зiя провале несите,
Едан другог да прождеру 'ите.
Елементи страстно се тару:
Коме л' круна, ком побѣда цару?
Трепет, ужас, гром свирѣпьiй  рьiче,
"О помагай" вѣроломно виче.
Гдѣшто небо повено тамом
Муням' сѣвне, и згрози срамом
Пламти огань тарући се сила
Ал с' Запада снага већ испила!
Гле, последньи нестю му зраци

Тамног грѣха вiю се облацьi:
А с' Истока ено сунце сiину,
И одгони Свеславiя тмину. -
О радуй се, о радуй Славiо!
Сьiн по Теби гдѣ е сузе лио,
Мирис Липа већ разлива красна
Светилишта којом китиш часна.
Балкан, Татра, Авала вьiсока,
Бисер-суза гдѣ с' лiи Славског ока
И све штоно твоим дои млеком:
Слав-слободе заори ће еком.
Свемогуће суштество небеско
Тебе шилѣ на престолѣ земско.
Гдѣ  човеч'ства срце горко тужи
Да му мелем рука твоя пружи.
Гдѣ слобода насилiем страда:
Ту да твоя заблиста се правда!
Да заблудшим не уливаш страву
Већ на стазу изведеш iи праву.
Ужаснуте стремителном струiом
Златньiм твоим да повиеш руом.
Луче проспеш Величанства твога
Од сѣвера, до края южнога.
Свод небесиьiй допирућа сьiла
Тьi да си нам о Славiо мила!
Да процвѣташ кано цвѣће райско
Ким се дичи прамалеће майско.
Обште добро обште благо рода,
Љюбав, Правда, Истина, Слобода;
То су дари Бога свемоћнога,
Рад' вѣчности царованя твога. -
Ето, Генiи како збори свѣту
Чертаюћи Свеславенства мету.
Зато здравствуй майко наша мила,
О Славiо! Тако сретна бьiла.
Цвѣтай, цвѣтай ко маiово цвѣће,
Ярко Сунце док с' над тобом креће!
А вьi, браћо, на студеной Неви
Руку пруж'те браћи еднородной,
Нек се оре свуда Слободе спѣви
Ко по гори и равницьi плодной.
Од Косова, до бѣлог мора,
Од Балкана, до Уралски гора:
Славом права, да с' прослави Слава!-

Јован Ристић


Јован Ристић (Крагујевац, 16. јануар 1831 — Београд, 4. септембар 1899) био је политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Либералне странке, заслужан за стицање независности Србије 1878. године. У младости, као велики Славјанин, писао је родољубиве и пансловенске песме. Његова ода словенству, Славији, изашла је у Невену-слоге, алманаху Дружине младежи српске, која је издата 1849. године у Београду. У том алманаху, поред наведене песме Славији, објавио је и песме Српски брод, Пут к Жичи, Невера. Ристић у Славији поздравља "зору славенства" која се јавља од Камчатке до Јадранског мора и која ће донети лепшу будућност целом човечанству, у коме ће процветати "дари свемоћног Бога: Љубав, Правда, Истина, Слобода".

Јован Ристић

Литература:

1. Невен-слоге, Београд 1849.

2. С. Милутиновић, Рад Јована Ристића на књижевности, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор књ. 18 (1938), 205-215.

1151. децембар, Повеља бана Славогоста манастиру Св. Бенедикта на Локруму

   Ова повеља припада групи тзв. Локрумских фалсификата, тј. фалсфикованих повеља које су израдили монаси манастира Св. Бенедикта на острву Локруму у циљу доказивања својих права на одређене поседе. Ове повеље имају вредност јер нам показују које личности су биле важне у времену пре настанка повеља, односно монаси су морали да се позову на неку историјску личност да би им право било признато.
   Овом повељом извесни бан Славогост потврђује дар цркве Св. Панкрација на бабином пољу на острву Мљет манастиру Св. Бенедикта на острву Локрум у близини Дубровника. Година је по старом дубровачком запису на самом акту. У самом тексту се помиње и жупан Грдеша (Gerdessа) што се може довести у везу са стварним властелином Грдешом/Грдом учесником битке на Тари 1150. године у војсци српског великог жупана Урош II Вукановића. Грдеша се повезује са требињском облашћу у којој је сачувана надгробна плоча жупана Грда, за кога стоји натпис да је умро у време великога кнеза Михајла.

   Sicut enim mei predecessorus et antiqui nobiles ecclesiam Sancti Panchratii de Meleta cum omnibus terris dederunt monasterio Sancti Benedicti, quod testificat iupanus Gerdessa cum aliis nobilibus, ita ego banus Slavagast cum meis filiius et omnibus Zachulmie nobilibus affirmo prephatam ecclesiam Sancti Panchratii monasterio Sancti Benedicti ut quiete atque secure semper locum obtineant et absque omni impedimento possideant et adiutorium meum semper promitto ut habeant vel contra omne impedimentum malorum hominum sint defensores et adiutores post me mei filii et omnes nobiles terre. Qui autem cis contrarium fecerit, maledictionem Dei omnipotentis et sanctorum omnium habeat.
   Has litteras eis do in calendis decembris meo signaculo sigilatas.

Извори:

1. С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Српска краљевска академија, Београд 1912.

2.  T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.

Петрислав - Потврђени владар из Летописа попа Дукљанина

Наша раносредњовековна прошлост остаје углавном обавијена велом тајни због недостатка извора и финансија за археолошка истраживања. Чак и спис попут Летописа попа Дукљанина, који је у првом делу измишљен, је преко потребан за истраживање. Писац овог дела, писаног крајем 13. века по историчару Т. Живковићу, писао је, како се ближио свом добу, све тачније. За Јована Владимира, првог свеца српског, имамо податке који потврђују постојање његове личности. А за његовог оца?

Летопис попа Дукљанина наводи да је његов отац Петрислав, који је од свог оца Хвалимира добио на управу Дукљу/Зету. Његов брат Мирослав, који је владао Подгорјем, тј. крајевима северно од Зете, удавио се током олује на Скадарском језеру и његова земља је припала Петриславу. Владао је Дукљом, по Т. Живковићу, последњих деценија 10. века па све до око 1000. године, када је након његове смрти дошао на власт његов син Владимир. Петрислав је, по Летопису попа Дукљанина, сахрањен у цркви Св. Марије у Гезени (Крајини?).

Како је потврђено постојање Петрислава?

   Печат ромејске израде, који је изучавао и објавио 1884. француски византолог Густав Шламберже, потврдио је његово постојање. На аверсу печата је на грчком језику писало +ΠΕΤΡ(Ο)Υ ΑΡΧΟΝΤΟΣ ΔΙΟΚΛ(Ε)ΙΑ(Σ) ΑΜΗΝ (+Петра, архонта Дукље. Амин.), док је на реверсу представљена Богородица са малим Христом. Са својим стилским особинама оловни печат је датиран у крај 10. или почетак 11. века. Нажалост, оловни печат је данас изгубљен. Архонт је титула којом су Ромеји бележели српску титулу - кнез.

Шламбержеов цртеж оловног печата који је припадао кнезу (архонту) Петру

   На нашу велику срећу, археолог М. Загарчанин је обилазећи средњовековни локалитет Облун, који се налази на брду близу Скадарског језера, унутар утврђења нашао бакарни печат архонта Дукље Петра. На аверсу печата налази се лик Св. Ђорђа, са натписом S (?) ΓEΩ(Ρ)ΓIO. На реверсу се налази натпис на грчком који се преводи као "Господе спаси слугу твојег Петра". По палеографским особинама печат је истоветан као изгубљени печат из 1884. године и припада 10. веку. 

Печат архонта Петра нађен од стране археолога М. Загарчанина у утврди Облун

   Постоји још један натпис који се везује за кнеза Петрислава. То је натпис на грчком и латинском језику на греди епистилиона на цркви Св. Михаила у Мартинића Градини (локалитет за који неки истраживачи сматрају да је Лонтодокла из Порфирогенитовог "Списа о народима"). Грчки текст палографијом припада времену ова два печата. Превод грчког текста би гласио: "ЗАСТУПНИШТВОМ АРХИСТРАТЕГА МИХАИЛА ЧУВАЈ ПЕТРА". 

     Оно што је занимљиво закључити јесте да је после завршетка владарског рода Властимировића, након смрти кнеза Часлава око 950. године, ми имамо потврду да нису Ромеји управљали директно преко неких српских земаља већ домаћи кнезови из домаћих родова. Петрислав је био кнез/архонт Дукље негде око 976. до 1000. године и то као ромејски вазал.

Извори:

1.Т. Живковић, Gesta regum Sclavorum II, Београд-Никшић 2009.

Литература:

1. Т. Живковић, Портрети српски владара (IX - XII век), Београд 2006.
2. M. Zagarčanin, Novi pečat arhonta Petra, Nova antička Duklja VI, Podgorica, 201-208.

Култ Сергија и Вакха у српским земљама раног средњовековља

Свети Сергије и Вакхо су били хришћански мученици, који су били римски војници. Пострадали су за Христову веру под царом Максимијаном 284-305. Вакхо пострада у граду Варвалису док је Сергије пострадао у граду Росаф у Сирији. Њихов култ се проширио Римским царством. На нашем простору по једној непоузданој традицији манастир Светог Сергија и Вакха подигао је још источноримски цар Јустинијан (527-565), међутим прве забелешке поузданије и које се дају проверити, потичу из Летописа попа Дукљанина (Лома 2013, 197). Ту је наведено да се у манастиру Светог Сергеја и Вакха налази гробнице неколико владара из рода Војислављевића.

Детаљи иконе Светих Сергија и Вакха из 7. века

   Код Анонима дубровачког се помиње да је легендарни краљ Радослав изградио кулу на стрмени изнад мора која је названа кастел Лаве. У истој кули саграђена је црква Светог Сергија који је био његов заштитник. У кастелу су биле смештене реликвије хришћанских светаца: Св. Петрониле, Св. Домициле, Св. Нереја, Ахилеја и Панкрација, главу и руку и стопала Св. Сергија и два комада Св. Крста (Живковић 2006, 233). Према другом рукопису Анонима дубровачког исти легендарни краљ, Радослав Бело, је по савету својих барона изградио тврђаву Лаве и ту сместио своје реликвије. Након тога је Радослав Бело саградио капелу посвећену Св. Сергију и Вакху. По ЛПД-у у манастиру Св. Сергија и Вакха је сахрањен и први српски краљ, Михаило Војислављевић (1051-1081) који се налазио код Скадра. У време свог владања краљ Михаило је послао свог сина Константина Бодина са 300 војника као помоћ устаницима  1072. године који су се побунили у ромејској теми Бугарска. Устаници су га прогласили за цара и дали му бугарско царско име Петар. На зиму исте године Петар/Константин Бодин је потучен у бици и заробљен од стране ромејске војске. Одведен је у Цариград где је заточен, занимљиво, у манастиру Св. Сергија и Вакха, кога је саградио цар Јустинијан (526-565). Одатле су га Ромеји одвели даље на исток у Антиохију (удаљен од Росафа, данас Ресафа, преко 300 километара). Отац, краљ Михаило, је успео да га врати у Дукљу после неког времена.
   Дукљански краљ Михаило Војислављевић сахрањен је, вероватно 1081, према ЛПД-у у манастиру  Св. Сергија и Вакха код Скадра. Ту је сахрањен и краљ Константин Бодин, вероватно 1099. године. Краљ Владимир, син Владимира (најстарији син краља Михаила Војислављевића) кога је народ изабрао за свог владара након пада краља Кочопаре умро је од последица тровања које је наручила Бодинова, жена Јаквинта (Мијушковић 1988, 142). Ово се десило највероватније око 1111. године (Живковић 2006, 457). И Константинов полубрат, Доброслав, који је био после Константина Бодина краљ дукљански, је ушкопљен и ослепљен од стране људи краља Владимира уз сагласност Јаквинте. Доброслав је затворен у манастиру Светог Сергија и Вакха (Живковић 2009, 304). Ту је и преминуо после дуго времена проведеног међу монасима (Мијушковић 1988, 142). У једном тренутку на престо Дукље после пораза краља Ђорђа, сина Бодиновог, долази Градихна, потомак Бранислављев. Владавши 11 година у миру преминуо је и сахрањен је у манастиру Св. Сергија и Вакха (Мијушковић 1988, 145). Манастир је обновила краљица Јелена, жена краља Стефана Уроша, са синовима Драгутином и Милутином око 1288-1290. године. Доцније, 1318, је сам краљ Стефан  Урош II Милутин сам обновио овај манастир (Јастребов 1880, 367). Приликом научно-истраживачког путовања А. Дерока по скадарској области остављен је и опис остатака некадашњег манастира Св. Сергија и Вакха на Бојани. Забележио је Дероко да је река Бојана однела три четвртине грађевине (Дероко 1930, 143).
   О раширености овог светачког култа по српском приморју говори и црква у Котору, Sancti Sergii de Flumine, црква Св. Срђа у Тивту, порушена црква Св. Срђа на Превлаци, Mons Sancti Sergii са капелом, црква Sancti Serci extra muros на острву Корчули из 14. века, капела Св. Срђа и Вакха код Стона, црква Св. Срђа и Вакха у Подима код Херцег-Новог, вероватно задужбина херцега Стефана Вукчића Косача 1435-1466 (Лома 2013, 197). Према Шематизму Православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, из 1892, стоји запис да је цркву у Подима саградио: "...како натпис, иначе сумњив, казује, Премислав, краљ словински, у другој половини VIII. вијека (X. 1892, 38)".
   Брдо изнад Дубровника зове се Срђ и како стоји у истоименом часопису добило је име по цркви посвећеној Св. Сергију и Вакху: "Њешто друго паче, што је бивало на врх брда прије тврђаве, јако је по нас знаменито а то је црквица св. Срђа и Бака, Дубровачкијих заштитника прије св. Влаха (Срђ I 1902, 33)."
   Утврђени град Скадар се у средњем веку није се налазио на месту данашњег Скадра у равници већ на врху брежуљка, високог 130 метара. Тај средњовековни Скадар звао се Росаф, како је и име града у Сирији у коме је пострадао Св. Сергије (Дероко 1930, 131).
    Оно што можемо закључити јесте да је култ Св. Сергија и Вакха највише био распрострањен у Дукљи, затим Травунији и Захумљу. Негде у време краља Михаила, сина Стефана Војислава, манастир Св. Сергија и Вакха постаје и гробно место династије Војислављевића.

Владимир Орбовић, мастер историчар

Извори:

1. Т. Живковић,  Gesta Regum Sclavorum II, Београд-Никшић 2009.
2. Шематизам Православне епархије бококоторске, дубровачке и спичанске, 1892.
3. Bilješke I, Срђ бр. 1 (1902)

Литература:

1. А. Дероко, У Бодиновој престоници. Путописне архитектонске забелешке из Скадра - града Росава - и околине, Старинар (1930), 129-151.
2. Љ. Дурковић-Јакшић, Прилози за историју Српске православне цркве у Скадру и околини, у: Становништво словенског поријекла у Албанији - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године.
3. И. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама у скадарском округу, Гласник Српског ученог друштва XLVIII (1880), 358-389.
4. В. Јововић, Црквени споменици Боке Которске из средњовјековног периода (у периодици на простору Црне Горе од 1835. до 1941. године), Радови 19 (2014), 145-154.

 5. А. Лома, Топонимија Бањске хрисовуље, Београд 2013.

Константин Бодин - први цар

 У раном средњем веку српски народ живео је у неколико својих држава - Рашка/Србија и Босна у унутрашњости Хелма, док су у приморју били Дукља, Травунија, Конавли, Захумље и Паганија/Неретљанска кнежевина. У Дукљи после две устанка против ромејске власти долази кнез Стефан Војислав. Њега наслеђује син Михаило који је постао и први српски краљ, највероватније 1077. године. Он је водио активну спољну политику против Византије и под своју власт је ставио Травунију и Захумље. После пораза Ромеја код Манцикерта 1071, подржао је бугарске устанике који су устали због фискалне политике ромејских власти и послао им свог сина Константина Бодина.

Константин Бодин. Дело из 19. века

 Због повезаности Константина Бодина са породицом цара Самуила, наиме његова баба је била унука цара Самуила и кћер дукљанског владара Јована Владимира и Косаре, он је одређен да помогне Бугарима. Заједно са војсковођом Петрилом и триста војника Константин Бодин је октобра 1072. стигао у Призрен где су пристигли и Бугари под Ђорђем Војтехом. Ту је Константин Бодин проглашен за бугарског цара и добио је бугарско царско име Петар, које се користило у династији бугарског цара Симеона. Војску коју је предводио ромејски дука Дамјан Даласен претрпела је снажан пораз од српско-бугарске војске. Након ове победе цар Петар/Константин Бодин је кренуо са војском према северу, према Нишу, док је његов војсковођа Петрило кренуо према југу, на Костур. Међутим, обе војске су биле неуспешне. Чак је цар Петар/Константин Бодин био заробљен у бици код Пауна, на Косову, на зиму 1072. од ромејске војске. Он је као заточеник послат у манастир Светог Сергија и Вакха у Цариграду,  а одатле у затвор у Антиохији одакле га је отац спасио.

Занимљиво је да постоји могућност да је цар Петар/Константин Бодин за време свог кратког царевања, јесен-зима 1072, даровао повељу манастиру Светог Ђорђа код Скопља. Такође, на наличју печата Константина Бодина налазио се лик Светог Ђорђа, а и његов син је такође имао име Ђорђе (посведочено печатом нађеним у Бугарској на коме пише Geor(gius) regis Bodini filius).  

Д. Живојиновић, О цару Петру из повеља Светом Ђорђу Скопском, Историјски часопис LXIV (2015) стр. 43–53.

Т. Живковић, Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, ЗРВИ 43 (2006), 451-465.

Децембар 1114. Повеља жупана Грда којом потврђује поседе манастиру у Локруму

У овој повељи се жупан Грдо потврђује са својим властелинима, да црква св. Мартина припада бенедиктинском манастиру/самостану на острву Локруму. Припада тзв. локрумским фалсификатима.

Острво Локрум

Anno ab incarnatione nomine nostri Jesu Christi Millesimo centisimo decimo quarto, mense nouembri, indictione septima, regnante rege Georgio fillio regis Bodini. Primo autem anno regnante predicto rege, surrexit Miro de Paris, qui dicebat, quod ecclesia sancti Martini cum omni hereditate sua, quam Boleslauo iudex dedit ad monasterium sancti Benedicti, qui vocatur Lacromono, est propria nostra, et donauit eam iniuste, vm nobis faciendo. Ait eis iudix Gerdo: Verum non dicitis, quoniam ab initio regale fuit terra ipsa et ecclesia, et sunt adhuc homines senes, qui bene sciunt istam rem, videlicet Lampredi monacus, cognomento Belmonette, et Bella uxor Proculi de Cazariza, monaca, filia Thyhaslaue, que fuit soror domino Regi Dabrasluo. Placuit autem ex utraque parte credere ipsorum testium dictis, et iuimus ad Lacromono interrogare, ego Gerdo cum meis consanguineis, et nobiles Ragusii, et de Tribunia. In primis Riccatina Marciuisii filii regis Bodini et iudex Grubessa filius Branislauo, et Drago priore filio Slabbe, et Luccaro priore filio Nicolize, Tepla Formino de Rasbigaleri, Goislauo filio Crossii, Ilenoch, Zanello, Casnazo, Lauatino, Dabraheno zuppano de Comene. Thechomiro setnico de Canali, Svergia zuppano de Tribigna, et Dauid Casnaz de eadem zuppania. Ante ipsorum presentiam interrogaumims predictos testes, et dixerunt: Quia non audiuimus pro certo, quoniam ipsa ecclesia cum sua hereditate semper regalis fuit, et Labezo hereticus per iussionem regibus eam tenebat, et in vita sua tradidit omnia in manibus iudicis Bolislaui, et fecit eum sibi filium, ab illo (quarto) die omnia causa ipsius in potestate predicti iudicis fuit, et-tunc ille dedit ipsam hereditatem ad sanctum Benedictum. Quapropter ego iudex Gerdo, et cum meis suprascriptis consanguines, similiter eam affirmamus, per remedium nostrorum consanguineorum defunctorum et nostro. Hoc factum est et definitum ante presentiam de suprascriptis testibus. Et ego A. abbas suprascriptus scripsi per iussionem domini regis suprascripti.

Извори:
1. I. Kukuljević-Sakcinski, Diplomatički sbornik Kraljevine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom II 1102-1200, Zagreb 1876, 18-19.

Литература:
1. K. Mitrović, Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoleće - 1571), Kotor 2015.